Zašto mislim da je feminizam važan za devojčice, devojke, žene, ali i za dečake, momke i muškarce

Dok sam razmišljala o tome da napišem članak posvećen feminizmu, plašilo me je to što je feministička faza relativno nova za mene. Ja ne znam toliko o feminizmu kao žene koje su ga duboko proučavale, sve što sam naučila o teoriji znam sa mog pohađanja ženskih studija i moram da priznam da je to nedovoljno, ali sam rešila da me to ne treba sprečiti da napišem neka svoja iskustva.

Do pre svega dve godine ja nisam smatrala sebe feministkinjom, ali sam se ozbiljno klackala između feminizma i mizoginije, a još par godina pre toga bila sam mizogina žena, a da to nisam ni shvatala, i da postoje mizogine žene, ali sam sigurna da i one to ne shvataju.

Za korene moje mizoginije kriva je moja majka, ali ona je dobra žena, ona zna isto ono što je naučila od svoje okoline. Da bih objasnila zašto je ona kriva, predstaviću nekoliko mitova  naučenih od nje, ali za koje sam sigurna da i mnoge druge žene nauče od svojih majki. Posle ću objasniti kako feminizam te mitove ruši i samim tim stvara zdraviju sredinu.

 

Mit Prvi – Dečaci/muškarci su bolji drugovi 

Prvi primer  jeste vezan za detinjstvo tada sam naučila od nje da je žena ženi vuk, govorila mi je da se družim sa drugim devojčicama, ali i da ih se pazim, jer nikad ne znam kada će one upotrebiti nešto protiv mene. Tada su dečaci predstavljeni kao mitska bratska bića koja se međusobno podržavaju i čije će prijateljstvo neminovno trajati ceo život, ali i koji su devojčicama nedostupni za druženje, jer one bi to prijateljstvo mogle zagaditi, a plus, dečaci dođu i kao druga vrsta sa kojim jedno žensko dete nema šta da radi dok ne postane polno zrelo za njih.

Ja sam nekako postala ubeđena u to, sa dečacima sam bila vrlo stidljiva, bukvalno sam se do sredine osnovne škole plašila i da pričam sa njima, a sa devojčicama sam bila na stand by za nož u leđa. I naravno čarke su se dešavale, jer kad se sa nekim družiš stalno, videćeš i njegove mane, samo ja sam te mane smatrala za namerne, neke te devojčice su mi namerno škodile, tako sam mislila.  Volela bih da koristim prava imena za ovaj tekst, ali ne znam da li bih dobila dozvolu od tih ljudi za to, ali oni mi jesu bili jako značajni, tako da neću menjati imena, a suzdržaću se da ih navedem. Moja prva prava drugarica me je bukvalno uvukla u svet socijalizacije, znaće ona koja je ako ovo pročita, prišla mi je na velikom školskom odmoru i pitala me zašto se nikad ne družim sa njima? To me je udarilo, bila sam ubeđena da one neće sa mnom da se druže, no to je sasvim druga tema, onda sam ušla u svet drugarica ozbiljnije nego ikad i naravno desila se kad tad i prva ozbiljna svađa sa tom drugaricom, tada sam bila ubeđena da je to ono što je moja majka pričala, a onda sam našla drugu najbolju drugaricu, ona mi je pomagala u učenju i dizala sam je u nebo, međutim verujem da je jednoj devojčici to bio prevelik pritisak i u jednom trenutku, pred “važan” test, ona je odbila da mi pomogne, i opet se isti obrazac ponovio, ona je bila devojka koja je htela da mi zabije nož u leđa tako da ja dobijem lošu ocenu. To je bio neki peti razred i javio se i moj tada prvi drug, da sam znala tada da je to prijateljstvo moguće, verovatno bi mi on bio i pravi i najbolji drug. Dobro mu je išla matematika sa kojom sam se ja mučila i pozvala sam ga da mi pomogne, on se sviđao svim devojčicama i baš sam se začudila kad je pristao, deo mita se za mene srušio i neverovatan mi je bio osećaj dok smo zajedno učili. Tada sam zaključila nešto blesavo, muškarci jesu bolji za žene, nego druge žene. Naravno posle toga je bilo mnogo peripetija i čarki sa drugaricama, da bih sa mnogim raskrstila do srednje škole i onda sam pobedila svoju stidljivost i bila jedna od onih ortakinja.

Ortakinja je devojka koja se druži uglavnom sa muškarcima i sa još par devojaka koje mogu da budu ortakinje i koje i same misle da je muško društvo bolje, naravno ta zabluda se takođe srušila, ali ni ona nije tema.

 

Mit Drugi – devojčice su same krive iliti slut shaming 

Ponovo se vraćam na osnovnu školu, tada sam naučila prvi put da i sama budem deo slut shaming-a.

Naime, jedna naša drugarica je nešto ranije ušla u pubertet, oblačila se izazovno i tako je išla u školu, međutim malo detinji mozak razmišlja o tome nevino, ona je za nas bila prosto rečeno kurva. Bilo je i drugih devojčica sličnih njoj, ali su bile popularne i one nisu doživele isti problem, ali jesu doživele nešto slično. U našem društvu se dečacima dosta gleda kroz prste, sasvim je normalno da dečaci u pubertetu krenu da proganjaju devojčice i da ih vaćare, to je nešto što je prirodno, a zadatak devojčica je da ih ne izazovu – vidite li sličnost sa drugim krivljenjima žrtava? Sa prebacivanjem krivice i odgovornosti na silovanu ženu možda?

Jednog školskog odmora su dečaci rešili da nauče pameti gore pomenutu devojčicu, sabili su je uza zid i propisno izvaćarili. Usledio je skandal koji se završio tako što su dečaci izašli čisti iz toga, druge devojčice, i na žalost ja među njima govorile smo da je to očekivano jer se ona tako oblačila. Razredna starijeg kova i sama naučena na mizoginiju je održala lekciju o oblačenju devojčica i ta devojka je nadalje dolazila “propisno” obučena. Ova borba sa propisnim oblačenjem je nešto sa čime se i danas dan borim, ali moram da primetim uspešno, u zadnje vreme branim žene kojima drugi daju razne epitete zbog oblačenja, to smatram velikim ličnim napretkom. Ali sve u svemu smatram da tu dečaci nisu ništa pametno naučili, verujem da se dečaci trebaju učiti da poštuju devojčice i ne uzurpiraju žensko telo, kao i da nije teško odoleti drmanju hormona, ako te oni ”teraju” da ugrožavaš nekog drugog.

Mit treći – na ženi je da bude supruga/domaćica/majka

Moram da priznam da je ovo veliki vremenski skok, ali on jeste logičan jer prethodna dva mita su pritisci koji su tu dok se žena ne uda, kada se žena uda i u kom slučaju se još uvek druži sa drugim muškarcima i slobodno oblači, ona može da postane “opravdano” žrtva nasilja, međutim većina žena se posle udaje ubaci u sasvim drugu ulogu koju je takođe negde usput u odrastanju naučila. Udala sam se dosta mlada, sa 23 godine, ali ustvari i ranije jer sam sa svojim sadašnjim suprugom krenula da živim od svoje dvadesete godine, tako da sam se i tada smatrala udatom. Moja majka sa još nekim drugim majkama uskočila je potom sa drugim učenjima. Sada si devojka u ozbiljnoj vezi, nema više izlazaka, ispijanja kafa sa drugaricama, sada moraš da vodiš domaćinstvo, naravno uloge su se povećale udajom sa još, sada moraš biti dobra supruga i što je pre moguće majka. Sa dvadeset godina sam ja zaista i poverovala u to i dugo sam i verovala. Sve do 23 sam bila najuzornija domaćica i dobijala i neke aplauze od starijih ili aplauze drugova moga muža  za to, i neke pokore od zapostavljenog društva. Svesrdno sam čistila, kuvala, mesila, pekla, išla samo do fakulteta i odmah nazad kući, a kasnije posla  da ne bih dobila neki osećaj krivice. I naravno do 23. sam načisto pukla od svog tog pritiska, tada sam počela ozbiljno da sumnjam u sve što sam naučila, domaćinstvo mi se zgadilo, otupelo me je, moj društveni život je bio mrtav, nisam imala hobije, nisam ništa novo naučila u tom periodu, ili ustvari jesam naučila da sve to nije imalo smisla. Krenula sam opet da stupam u kontakt sa prijateljima, da izlazim i da imam hobije, i naravno naišla sam na neodobravanje majke i okoline, ali i na svoje čuđenje, aplauz svoga muža, malo je reći da je i za njega ta nova uloga bila pritisak.

Mit četvrti – žene su kučke koje samo žele da ti preotmu dečka/muža i posao 

Ovaj mit počinje rano, kad imaš prvog dečka, tada tvoja najbolja drugarica postaje tvoj prvi neprijatelj, drži je podalje od sebe da ti ne upropasti vezu, kada imaš muža, ulozi se podižu, tada najbolje i da nemaš drugarice. U poslu naravno žena je kučka koja želi da ti namesti otkaz ili ako je nadređena, ona želi da ti zagorča život. Ovde sledi nešto neverovatno, mit se potvrđuje u mnogim primerima i više i nije mit, ali sada znam i zašto.  U ovom delu su muškarci predstavljeni kao labilne ličnosti koje žena lako obrne, koji s proštenjem moram reći, razmišljaju kurcem, a ne glavom i sasvim su nesposobni pred tim neobjašnjivim ženskim mađijama, nije nego…

Rezultat mizoginija kod žena

Do odraslog doba, žene koje ne shvataju posledice svoga učenja, toliko postaju ubeđene u sve što su čule, da žena zaista postaje ženi vuk. Znam da postoji sličan obrazac i kod muškaraca, ali ga nisam mogla osetiti na svojoj koži, pa o njemu ne mogu da pišem.

Rušenje mitova i prilaženje feminizmu

Još pre ženskih studija, shvatila sam da nešto želim da naučim o feminizmu, bilo je mnogo konflikata unutrašnjih i spoljašnjih da bih se odbranila od prethodna četiri glavna mita, ali ženske studije su bile kruna svega toga. Kada sam rekla mužu i majci da ću pohađati ženske studije iliti studije feminizma, ono okorelo učenje u njima je odmah proradilo, to isto učenje je proradilo i kod okoline, dobijala sam razne glupe komentare da idem u leglo lezbejki koje će me učiti protiv mog muža, da ću se naslušati gluposti, da ću biti u sekti, to je išlo toliko daleko da su neki čak rekli da ću postati lezbejka, kao da se seksualnost menja tek tako.  Na ženskim studijama sam shvatila da su i druge devojke učene mitovima kao i ja, ali  su mi se i otvorile oči na mnoge probleme. Neki od njih su :Gde su u istoriji žene? Gotovo ih nema, tu je poneka naučnica, spisateljica, ali gde je perspektiva žena u istoriji? Istorija feminizma se trudi da ovo pitanje restaurira, ali je toliko izgubljeno da je to jako teško. Gde su žene u religiji? Ovo je bila ujedno i tema moga rada, htela sam da se zove, Bogu ne trebaju žene, ali sa malo proučavanja videla sam da je njihova uloga vremenski uklonjena, ja sam ateista, ali smatram da je religija ipak suviše važna tekovina čovečanstva da se u njoj žene svedu samo na sluškinje i majke. Kakva je slika žena u medijima? Čini se da žene mogu biti samo javne prostitutke, žrtve nasilja, ili babe koje nešto “lupetaju”. Zašto žena uvek “mora” da bude majka”? Ovaj je očigledan.   I mnogo druga važna pitanja koja bih mogla u nedogled da nabrajam, ali evo jednog važnog.

I gde su  LGBTQ osobe?

Sve što društvo nudi, ne govori ništa o lezbejkama, one su greška prirode, jer kako to da žena neće muškarca, istorija i društvo ove žene namerno ignoriše kao da ne postoje ili kao da nikada nisu ni postojale. Gej muškarci su takođe neprijatelji društva, mada se o njima ipak nešto više zna, taman toliko da su bili odgovorni za Sodomu i Gomoru i da su stari Grci više cenili vezu sa muškarcem nego sa ženom, ali i da Bog nije napravio Adama i Stevu :/ Biseksualne osobe su bića slična jednorozima. Transrodne osobe su novotarije Zapada i bolest koja preti da uništi omladinu. I šta je uopšte ovo Q? I naravno tu su i aseksualne osobe, o kojima društvo tek ništa ne zna…

Muškarci na ženskim studijama

Kroz ženske studije je prošao i nemali broj muškaraca, teme koje njih tište nisu bile zapostavljene, feminizama ima raznih, ali onaj glavni koji se bori za JEDNAKOST, NAGLAŠAVAM, NE ISTOST, bavi se raznim pitanjima. Patrijarhalno društvo daje svima jako malo izbora, a odbacuje toliko mnogo. Zna se kakav treba da bude muškarac, i zna se  da je loše da bude homoseksualac, i zna se da mora biti glava kuće, da unosi novac, bude odsutan u životu van posla, strogo logičan, bez emocija, da ne zna da brine o sebi i kući što se tiče higijene i hrane, i zna se da je njegova uloga oca da bude kolac, možda malo da se igra sa decom, a više da ih “vaspitava”, zna se isto tako kako treba biti obučen, koliko treba biti visok i koliko treba da ima kila i koliko dece, po mogućstvu sinova treba da napravi za svoju državu. Sve van te norme nije muškarac nego plačipička, peder, papuča, jalovac… 

Zaključak 

Iako se misli da je feminizam stvar žena i to samo onih brljivih, ružnih, debelih i lenjih, kroz moje primere, verujem da će biti očigledno da feminizam otvara više mogućnosti i za žene i za muškarce. Naravno ima raznih feminizama, pa su ti i neki loši- militantni, isključivi prema muškarcima, čak toliko da su muškarci  predmet mržnje(mizandrija), ali to su po mom mišljenju opasni feminizmi. Tu je i neki postfeminizam, koji priznaću, nije mi još uvek jasan kao termin jer kad se uopšte feminizam zavrsio? Jer nismo li svi mi ljudi, i da li je lepo da se stalno svađamo i koškamo i da imamo ratove polova? Ja lično verujem da je feminizam odličan i zdrav odgovor na bolesnu patrijarhalnost. Onaj pravi feminizam grli nas sve bez obzira na poziciju u društvu, seksualnost, pol  i rod. I brani nas od društveno nametnutih uloga. Feminizam je počeo kao borba žena za jednaka prava, ta prava su dobijena relativno skoro, i u većini slučajeva su tu samo na papiru, a negde ta prava nisu ni ostvarena, međutim feminizam se proširio na mnogo veću borbu, ta borba je tu za svačije dostojanstvo za koje se uvek treba boriti, i ja želim da budem deo te borbe….