Ne pamtim kada sam zadnji put imala potpuno bezbrižan dan, bez tuge, straha, stresa i brige. Jedan od glavnih stresova u mom životu je taj što ne mogu već jako dugo da se zaposlim. Drugi veliki stres je taj strah od posla, od brige koliko će me to uništavati. Često uhvatim sebe da maštam o nekom zenu, nekom životu gde sve lepo teče i niko se ne muči i preživljava dan za danom i svi vole svoj posao i život. Niko ne gladuje, niko ne brine da li će imati za račune, svi imaju za lekara i vole svoj posao. To je lep san, ali u ovom svetu nemoguć, bar ne ovakvom kakav je sada.
Večeras sam srela dragu prijateljicu iz osnovne škole, požalila mi se kako na poslu ne može u wc kad joj se ide, ne može da ide na pauzu kad joj se jede, i kada joj je loše ona mora da nastavi da radi. Koliko mučenja za male pare koje dobija većina naših sugrađana. Plata većine je duplo manja od potrošačke korpe, a to je samo hrana, bez ostalih troškova u životu. Onda se setim svih svojih mučenja na radu, svih proplakanih suza za male pare. Rad na crno i zlostavljanje, rad po pet različitih poslova i odbijanje od plate i ,,gazde” koje te pritom vređaju i gaze.
Povrh svega saznajem da se gasi jedan baš mladi život, rak dabome, rak hara i guta živote već progutane stresom. Kako se nositi sa tolikim stresom i strahom od neizvesne budućnosti, a ne razboleti se? Često osećam kako se zdravstveno raspadam i strahujem za sebe, ali još više strahujem za sve predrage ljude s kojima sam delila neke trenutke života i za one sa kojima delim život. Zaista veliki broj ljudi boluje od raka, od toga veliki broj dece. Cene lečenja su pritom nemoguće visoke, po par desetina i stotina hiljada evra. Ali te prevelike cene nama nedostižne, osim kolektivnim skupljanjem para, nekim drugim ljudima su bukvalno jedan ručak, komad nakita, ili neki drugi hir.
Uvek se pitam da li ljudi koji sebe smatraju uspešnim i koji imaju dobre plate, shvataju koliko je nemoguće obogatiti se od plate, pa čak i da je to par hiljada evra. Mislim da ne shvataju da je dovoljna jedna bolest, povreda, smrt, krah i sve se to gubi. Malo ko shvata koliko je na klimavim nogama, osim onih koji žive od danas do sutra, a to nije mali broj ljudi.
Svakodnevni rad, pet ili šest dana u nedelji, barem osam sati dnevno i novac koji nije dovoljan za pristojan život. Da li je to zaista nešto sa čime se većina miri? Uz sve to, život ne čeka i vreme prolazi, a ljudi imaju premalo vremena za najmilije i za sebe, za svoje hobije, zdravlje i što da ne lenstvovanje, jer svima je potreban odmor. Mnogi će reći i da tako treba da bude jer život je borba i mučenje. Ali nije svima očigledno, kada neko može da potroši na ručak onoliko novca koliko bi nekome promenilo život iz korena ili spasilo život. Na pomen da svi treba da imamo hranu, topao krov nad glavom, zdravstvo i školstvo, većina opet negoduje. Najveći im je strah da će slučajno raditi za nekog i da će neko uživati od plodova njihovog rada pritom ne radeći ništa. Ali to već jeste odnos u ovom svetu. Velika većina radi za mali broj onih koji ne rade ništa. Ti koji ne rade ništa pritom imaju beneficije da jeftinije plaćaju luksuzne potrebe, a nemaju ni iste obaveze ni odgovornosti kao većina. Pitam se kako onda to ne brine većinu?
Pošto nemam odgovor na svoje pitanje, ostaje mi samo jedan zaključak, za većinu je skupo živeti, skupo je i umreti, izgleda da je samo rad jeftin…